Маyа

Цивилизација Маyа

Архитектура Маyа Календар Маyа Мајански језици Митологија Маyа Народи Маyа Религија Маyа Друштво Маyа

Хисторија Маyа

Шпанско освајање Yуцатáна

Цивилизација Маја (шп. Ла Цивилизациóн Маyа), најпознатија од древних цивилизација, развијала се на подручју које се данас назива Мезоамерика. Своју културу су засновале на знањима и идејама ранијих цивилизација, попут Олмека. Познате су по својим градовима, архитектури, уметности, религији, али и по календару, математици и астрономији. Период у коме је живео овај народ можемо поделити на три раздобља: прекласични, класични и посткласични период, у чијем је склопу и колонијални период.

Цивилизација Маја је била у великом преплитању са другим средњеамеричким цивилизацијама, тако да са њима дели многе одлике. Календар и писмо не потичу од Маја, али је цивилизација Маја највише допринела њиховом пуном развоју. Шпански католички свештеници су спалили већину књига написаних на писму Маја. Њихово писмо је тек у новије време великим делом дешифровано. Утицај Маја се осећа и више од 100 километара од подручја где су живели.

Цивилизација Олмека (шп. Лос Олмецас) позната је још и под именом „народ каучука“ (шп. ел пуебло хуло/цауцхо). Олмеци представљају велику месоамеричку културу која се развијала у преткласичном периоду на територији где се данас налазе Табаско и Веракруз (две мексичке области). Њихова култура која је такође позната под именом „култура мајка“, развијала се између 1500. п. н. е. и 100. г. п. н. е, а свој врхунац је доживела између 1200. п. н. е. и 400. п. н. е. Олмеци су се истакли својом друштвено-политичком и религиозном организацијом. Народ се делио на две класе. Прва, владајућа класа имала је сву моћ, а другу, нижу класу чинио је народ који се покоравао надређенима, градио храмове, обрађивао земљу... Олмеци су били велики трговци. Бавили су се трговином жада, гуме, крзна и каучука. Док су мушкарци радили теже физичке послове, жене су се усавршиле у одгајању памука и прављењу тканина невероватних шара. Религија Олмека се заснивала на култу јагуара. Имали су више богова (воде, смрти, земље...) којима су приносили људске жртве. Њихови свештеници су измисли прве глифе, који су први облик писма пронађен на америчком континенту. Најбитнијим политичко-религиозним центрима сматрају се Сан Лоренсо (шп. Сан Лорензо), Ла Вента (шп. Ла Вента) и Трес Сапотес (шп. Трес Запотес). Ла Вента је позната по великим клесаним каменим главама које представљају негроидна лица, тежине око 11 тона и висине преко 2 метра. Такође, археолози сматрају да су баш из овог центра настале културе које су на вишем степену развоја, попут мајанске цивилизације.

Што се тиче науке, Олмеци су се бавили математиком. Главни број је био број 20, а за нулу нису знали. Маје су касније усавршиле нумерацију и убациле нулу. Били су вешти астролози, направили су први календар од 365 дана. Уметност Олмека се одликује глиненим фигурицама, керамичким посуђем који је коришћен у свакодненвним пословима, као и споменицима и скулптурама од исклесаног камена. Од ове културе касније су потекле многе друге, између којих је и цивилизација Маја.^[1]

Ова епоха обухвата отприлике 15 векова пре наше ере, и 3 века нове ере, односно траје до 317. године наше ере. У том периоду Маје су земљорадници, баве се пољопривредом, претежно се гаји кукуруз, изграђују се села и дрвене куће поред језера и мочвара, настају први церемонијални центри и различити религијски обичаји. Први докази о постојању Маја пронађени су на Јукатану (Мексико), у пећини Лолтун, и то су биле хумке од костију преисторијских животиња и слике по зидовима пећине. Градили су и степеничасте пирамиде да би се стекао утисак степеница које воде ка небу. Многе од њих су имале на врху платформу на којој је била саграђена мала грађевина, посвећена неком од божанстава мајанске митологије. Први језик Маја називао се „протомаyа” (пример Маyа), и он се говорио у Гватемали.^[2][3]

Златна епоха је трајала од 317. До 889. године. Ово је било најблиставије раздобље Мајанске цивилизације у ком цвета култура. У време када су биле најмоћније, Маје су биле организован народ који је градио велелепне церемонијалне и религиозне центре-градове, као што су: Паленке, Ћићен, Ица, Ушмал, Коба, Тулум – у Мексичким државама; Тикал, Пиједрас, Неграс, Уашактун, Јашћилан – у Гватемали; Копан – у Хондурасу. Научни, технолошки, друштвени и уметнички напреци догодили су се око 650. године. У појединим градовима живело је чак 30 - 40 хиљада становника. У новим градовима налазили су се трагови, храмови-пирамиде, коловози, јавне зграде, игралишта, истраживачки центри за астрономију и математику, у којима су Маје са невероватном прецизношћу измериле соларни систем (са грешком од 17, 28 секунди). Измислилие су 2 календара, хороскоп, створиле систем бројева од само 3 симбола (0, 1, 5). Развила се и трговина, тако да су се међу робом, којом су Маје располагале, налазили со, мед, памук, кремен, кварц, жад, опсидијан, и цењено перје квецала (врста птице). Као средство плаћања користио се какао, као врло тражена намирница, тако да је трговина имала вид трампе.^[2][3]

Ова епоха почиње доласком освајача са запада или југозапада, из долине Мексика. Ти освајачи су били ратоборни народ Толтека који је покорио Маје. У почетку то је било успешно мешање двеју култура, а касније декаденција и једне и друге. Посткласични период може се продужити до времена после доласка Шпанаца и могло би се рећи да траје до 1697. године када је и последња, ратоборна грана стабла нације Маја пала под ударцима иберских освајача. Ово раздобље је почело великим напрецима у економији, политици, друштвеном уређењу, уметности, а завршило се ратовима и уништавањем онога што је вековима било грађено, како у материјалном, тако у духовном свету.^[2][3]

Овај период спада у посткласични, и почиње доласком шпанских освајача двадесетих година 16. века у Мексико, и 1542. у Гватемалу. Маје, као јединствена етничка целина, тада више нису постојале, и сви њихови религиозни и церемонијални центри одавно су били напуштени. Од моћне и мирне нације Маја родиле су се многе гране народа које су говориле сличним или различитим језицима, и које су ратовале међусобно. Језиком маја говорила је само једна етничка група, и то она која је остала на Јукатану. Сматра се да су шпански освајачи били варвари и веома необразовани људи који су тражили злато. Уништавали су све на шта су наилазили, и покоравали народе који су им се супротстављали. Заједно са освајачима, долазили су и свештеници – мисионари, чији је задатак био да покорним, домородачким народима проповедају хришћанство и да их уче новом језику. До данас је сачувано много споменика материјалне културе, а врло мало дела духовног стваралаштва. Ипак, то што је сачувано је само део велике уметничке историје коју су Маје стварале, а који је сачуван после напада шпанских освајача.^[2][3]

Превођењем хијероглифа нађених у утврди Дос Пилас у шумама Гватемале попуњена је шездесетогодишња рупа у мајанској повијести. Ријеч је о најдуљем пронађеном мајанском тексту. Тиме је откривена прича о десетогодишњем рату за политичку превласт градова-држава Цалакмула који се налазио на подручју данашњег Мексика и око 30 км јужнијег Тикала односно Матула који се налазио на подручју данашње сјеверне Гватемале, заједно с њиховим политичким сљедбеницима, при чему је Цалакмул (змијско краљевство) побиједио. Према неким изворима тај окрутни рат један је од разлога пропасти ове древне цивилизације. Године 629. ће Тикал, који је на свом врхунцу имао неких 60 000 становника, око 40 км од града створити војну утврду Дос Пилас. За владара ове утврде бит ће постављен тада четверогодишњи брат владара Тикала, односно Балај Цхан К'аwиил. Петнаестак година касније Цалакмул ће напасти и освојити Дос Пилас. Балај ће бити заточен и присиљен пријећи на страну Цалакмула, при чему би могао задржати наслов владара ове области. То ће се и збити, да би напосљетку након десетогодишњег рата, Балај властитог брата и његове сљедбенике заробио и погубио у Дос Пиласу. Цалакмул тиме постаје најјача сила тог подручја. Но, временом ће Тикал поновно ојачати, напасти и поразити Цалакмул да би Дос Пилас до 760. био посве напуштен.^[4] Временом ће слично завршити сви већи мајански градови. Разјашњавањем недоумице о ратовима мајанских градова, за које су дотада сматрали да су били локалне нарави, те неуједињавање тих градова у јединствену државу Маја, повјесничари су били присиљени поновно писати повијесне уџбенике и исправљати старе тезе које су се показале посве погрјешнима. Стварање градова-држава узроковало је неприступачно подручје, а изолираност једног од другог града довела је до повучености једнога града унутар својих граница које је био спреман бранити до смрти. Стога су сви градови били неовисни један од другога, сматрајући један другога противницима. Немогућност централизације власти на крају се показала кобном за Маје. Схваћено је да је Маје уништило оно што су они назвали "свјетским ратом", односно опћи политички сукоби и стални ратови који су се између разних градова-државица проширили цијелим подручјем. Након тога селе се на подручје Yуцатана гдје ће доживјети тзв. посткласични процват, но до почетка 13. стољећа овдје ће се населити војно јачи Толтеци који ће се мање-више асимилирати с локалним становништвом, стварајући нову културу и дјелујући особито на подручју града Цхицзен Итзае око 1000. године. Године 1283. Маје ће изградити нови главни град Маyапан, но и он ће дочекати свој крај да би до времена кад ће Шпањолци доћи и кренути у своје освајачке походе сви велики мајански градови већ били уништени. Доласком Шпањолаца почетком 16. стољећа креће незаустављива пропаст ове цивилизације. Маје су се на Yуцатану против освајача борили двадесетак година, за разлику од Астека које је Цортес успио покорити у години дана, али су на крају ипак поклекнули пред агресорима. У помоћ шпањолским освајачким походима дошле су и еуропске болести на које Маје нису били имуни и које су опустошиле пучанство.

Но, ни након коначног освајања Маје нису мировали и ту и тамо избијале су побуне против Шпањолаца. Тако је на Yуцатану 1847. избила велика побуна знана и као Рат за утврду. Било је то доба у којем су Шпањолци били заузети ратом САД-а и Мексика, кад су јукатански Маје искористили прилику слабост и неопрезност освајача искористити за своје циљеве. Прискрбивши оружје од Енглеза, Маје су успјели вратити у рату против Шпањолаца готово 90% своје земље, осим подручја Цампацхе и Мериде. Тада су учинили велику грјешку. Обзиром да су и даље били народ који је живио искључиво од пољопривреде, доласком времена сјетве кукуруза Маје се повлаче у своја села како би осигурали урод за идућу годину. Отприлике у исто вријеме, односно 1848. године, завршава рат Мексика и САД-а и Шпањолци сву своју војну силу селе на Yуцатан гдје ће потући Маје и поновно их потјерати у Цхан Санта Цруз гдје ће се борити још неколико десетљећа све до коначне предаје 1901. године.

Но, све до пред крај 1960-их јужни и источни дио Yуцатана бит ће заправо под влашћу Маја који не ће пуно марити за службену власт, већ ће мање-више живјети по свом. Можда је управо то разлог што је мајанска култура и традиција у великој мјери остала иста, до те мјере да Маје на Yуцатану још увијек говоре мајанским језицима, подијељени у двадесетак племена која говоре дијалектом, али међу којима нема превелике разлике. Qуицхе језик једнако као и језик цакцхиqуел, мам и кекцхи се још увијек говори у заједницама потомака Маја. Народна одјећа још увијек подсјећа на ону древних Маја и по облику и по узорцима који се на њој користе. Двије трећине пучанства које настањује подручје сјеверног Вера Цруза, сјевероисточног Сан Луис Потоса у Мексику, те Табасца, Цхиапаса, полуоток Yуцатан, добар дио Гватемале и дио Хондураса и Салвадора, и даље су чистокрвни Маје док су остали припадници заједнице бијелци или мијешане крви.

Друштвено-политичка организација цивилизације Маја била је заснована на хијерархији са краљем на врху. Власт врховног поглавара била је наследна. Владајућу класу чинили су краљ и државни савет. Државни савет је помагао краљу у грађанским, војним и верским управљањима. Административни чиновници били су на високој позицији у друштву, одмах после владајуће класе. Свештеници су тумачили вољу богова и живели су у додиру са сељанима. Били су и изванредни астрономи. Унапред би објављивали помрачења, одређивали планетарне циклусе, рачунали дане, месеце, године и предузимали разне мере не би ли одобровољили богове и одложили смак света. Желели су да друштво схвати важност њихове улоге посредника између богова и људи, и да се улепшају обредна средишта у којима врше ту улогу. Размена производа вршила се преко бројних водених и копнених трговачких путева. Трговци су увозили бакар, сребро и друге производе. Професионалну војску чинили су ратници. Сеоско становништво је било извор радне снаге. Обрађивали су земљу, градили пирамиде и храмове. Поред тога морали су да доприносе и одбрани града. Образовали су тело војника-грађана и пружали војне услуге. Робови и ратни заробљеници били су приношени као жртве боговима.^[5]

Религија је била од великог значаја за цивилизацију Маја. Осим њеног утицаја у свакодневном животу, пољопривредним обредима, јавним церемонијама, утицала је на уметност и културу. Веровали су у више богова, тако да им је религија била политеистичка. Сматрали су да су богови ти који им дају живот, здравље и храну, те су им приносили жртве, које су чиниле важан део култа. Осим приношења намирница боговима, у посткласичној епохи као жртве приносили су се и људи. Значајну улогу у свим религијским веровањима имао је тамјан, као и плес. Маје су веровале да је душа бесмртна и да наставља да живи после смрти.

Моћ богова била је ограничена, јер се изнад њих налазила космичка моћ. Двојство је било карактеристично за богове. Божанства су могла бити мушка или женска, добра или лоша, стара или млада, у зависности од околности.^[6] Главни богови Маја били су: Унаб Ку (шп. Хунаб Кú), његов син (шп. Итзамнá), Кукулкан (шп. Кукулкáн), Ћак (шп. Цхац). Унаб Ку (његово име је значило „само један бог“) је био бог створитељ. Он је био створитељ живота, човечанства, као и отац и господар свих богова. Његов син (шп. Итзамнá) био је господар неба, ноћи и дана. Кукулкан је представљао бога ветра, такође познатог као „Перната змија“. Ћак је био бог кише. Поред ових богова, Маје су имале и богове кукуруза, сунца, месеца, смрти и друге мање познате богове.

• Ах Пуц - бог смрти
• Ахау Цхамахез - један од богова исцјелитељства
• Ахмакиq - бог усјева који се бори с вјетром који их покушава уништити
• Акхустал - божица рађања
• Бацаби - четворица богова-браће у лику јагуара која држе небо, дјеца Иxцхел и Итзамна; сваки од браће влада по годину дана, након чега се власт преноси на другог од браће, те их се везује у стране свијета и припадајуће им боје
• Цхац - јукатански бог кише који има веома дугачке ноге, везује га се уз стварање и живот, његов лик подијељен је на четири дијела од којих сваки представља једну страну свијета, познат и као Цхац Моол, након шпањолских освајања повезује га се с кршћанским свецима
• Цит Болон Тум - једно од божанстава исцјелитељства
• Цизин или Кисин - бог смрти и потреса и владар подземног свијета, приказује се као зло божанство које руши дрвеће које је засадио кишни бог Цхац, најчешће га описују као бога-костур који плеше и пуши цигарете, око врата носи огрлицу од људских очију, након шпањолских освајања ово су божанство почели поистовјећивати с врагом у кршћанству
• Екахау - божанство трговаца и путника
• Гуцуматз - у Qуицхе Маја који настањују подручје висоравни Гватемале створитељско божанство које се назива и Пернатом змијом, наликује толтечком и астечком Qуетзалцоатлу
• Хунаб Ку - божанство које је створило Yуцатан
• Итзамна - Кућна игуана, син јукатанскога бога Хунаб Куа, господар неба и културе
• Итзамна - владар дана и ноћи, односно неба који се везује и уз Сунчева бога Киницх Ахауа те уз бога створитеља Хунаб Куа; везан је уз стране свијета гдје је исток представљен црвеном, сјевер бијелом, запад црном, а југ жутом бојом; ово божанство поучило је људе писању и упораби календара, а и заштитник је љекарништва; његова жена је Иxцхел
• Иx Цхел или Иxцхел - Мјесечева богиња у лику старице која носи хаљину од костију, а у руци држи змију, њен муж је Итзамна и она заправо представља блажу женску страну овог божанства; мјесечеве фазе биле су битне у животу Маја, знали су како 149 мјесечевих мјесеци траје 4 400 дана што значи да је 29.5302 дана била дуљина мјесечева мјесеца; ови докази нађени су у записима у Цопану, док су незнатно друкчији прорачуни пронађени у Паленqуеу у којем се рачунало да мјесечев мјесец траје 29.5308 дана, сувремени прорачуни установили су да је точна цифра 29,53059 дана; њен помоћник је небеска змија која у свом трбуху носи воду или се приказује с врчем воде у руци; истресе ли врч, поплаве и кише обруше се на Земљу; покровитељица је женских заната
• Ах Кинцхил - бог Сунца
• Иxтаб - божица самоубојства која се приказује с ужетом завезаним око врата; обзиром на људска жртвовања и жртвовања драговољаца логично је да су самоубојства потицана и охрабривана, зато се вјеровало да су самоубојице заједно са жртвованима и умрлима нетом по рођењу једине особе које ће након смрти доспјети у рај гдје ће се окупити под рајским стаблом Yаxцхелом; самоубојства су стога била честа, сви који умру природном смрћу иду у пакао
• Кан-у-Уаyеyаб - божанство које чува градове
• Киницх Ахау - познат и под именом Ах Xоц Кин, овај бог Сунца наликује леопарду, био је заштитник града Итзамала којега је посјећивао према легенди сваког дана у подне
• Киницх Какмо - бог Сунца
• Кукулцан - бог вјетра приказан у облику пернате змије, називају га и Болон Тзацаб, бог је преминулих племениташа, бог-створитељ и тиме пандан толтечком Qуетзалцоатлу и Гуцуматзу у Qуицхе Маја
• Нацон - бог рата
• Тохил - божанство муња и громова у Qуицхе Маја, Толтеци га познавали под именом Тлалоц
• Тзултацај или Тзуултаq'ах - бог планина и долина Кекцхи Маја
• Yум Цимил или Ах Пуцх - божанство смрти у лику костура, чува пакао односно Митнал у који сви одлазе кад умру
• Yум Кааx - божанство кукуруза, Господар шума, Толтеци га познавали под именом Цинтеотл
• Yумил Каxоб - бог биља и кукуруза увијек приказиван као врло младо божанство, сам није имао особитих моћи јер је овисио о киши и поплавама па тражи утјеху од бога кише скривајући се од бога смрти

За разлику од других раних високих цивилизација, Маје су имале две врсте календара: Тсолк'ин(Тзолк'ин) и Хааб(Хааб'). Људи су се зависно од класе различито опходили према времену и календару. Интелектуална елита свештеника календара и астронома је била добро упозната са свим детаљим различитих календара, док су обичним људима била сасвим довољна основна знања. Тсолк'ин је ритуални календар, повремено зван и свети круг, који обухвата 260 дана. Његови описи дана се састоје из комбинације броја од један до тринаест, са једним од двадесет назива за дане. Ти називи дана гласе: Имикс (Имиx'), Ик' (Ик'), Ак'бал (Ак'бал), К'ан (К'ан), Чикчан (Цхикцхан), Кими (Кими), Маник' (Маник'), Ламат (Ламат), Мулук (Мулук), Ок (Ок), Чувен (Цхуwен), Еб (Еб'), Бен (Б'ен), Хикс (Иx), Мен (Мен), Киб (К'иб'), Кабан (Каб'ан), Етс'наб (Етз'наб'), Кавак (Каwак), Ајав (Ајаw). Један Тсолк'ин-круг почиње са даном 1 Имикс и завршава се са даном 13 Ајав, да би потом почео из почетка.^[7]

Корени ритуалног календара су далекосежни. Први докази о постојању овог календара везују се за VII век пре Христа, иако неки од истраживача сматрају да почеци календара датирају од почетка насељавања, око 2000. п. н. е.. Оно што је сигурно јесте да Маје нису измислиле овај први календар, јер је он коришћен још пре њиховог времена. Ништа мање спорно питање, од корена ритуалног календара, није и зашто обухвата 260 дана. Узимајући у обзир значај бројева и њихов свети, магични карактер код Маја, трајање Тсолк'ин-а би могло да се заснива на томе што су 13 и 20 били свети бројеви, па је њихов производ служио као мерило времена. Поред овога, 260 дана отприлике одговара трајању једне трудноће, која истина траје 267 дана, али оквирни број дана је заокружен на први дељив број са 20. Ова теза је дуго била одбијана, међутим значајне податке пружају Маје данашњице који и сада користе ритуални календар и повезују га искуључиво са трудноћом. I напослетку, постоји претпоставка да је календар Маја заснован на циклусима Венере која се појављује као зорњача или вечерњача. Њен циклус од отприлике 584 дана обухвата две краће фазе: када је звезда скривена људском оку, јер је Сунце прекрива или надјачава сјајем, док је преосталих 260 дана видљива и ујутру и увече.^[8]

Други календар јесте Хааб, који отприлике одговара нашој соларној години. Садржи осамнаест пуних месеци по имену винал (винал), који су имали по 20 дана и били су другачије нумерисани него што би то било очекивано: сваки месец почиње даном 1, али последњи се означава бројем 0 и именом следећег месеца, јер се по схватању Маја већ припремао за крај месеца или сместао. Према томе, број 20 није присутан у Хааб-у. Тих осамнаест пуних месеци Хааб-а су се звали: Поп (Поп), Во (Wо), Сип (Сип), Сотс' (Сотз'), Сек (Сек), Ксул (Xул), Јакск'ин (Yаxк'ин), Мол (Мол), Ч'ен (Цх'ен), Јакс (Yаx), Цак (Сац), Кеј (Кех), Мак (Мак), К'анк'ин (К'анк'ин), Муван (Муwан), Пакс (Паx), К'ајаб (К'аyаб') и Кумк'у (Кумк'у).

Из овога произилази 360 дана на које се додаје месец за одмор од пет дана ради изједначавања са соларном годином као у египатском календару. Овај кратки месец се зове Вајеб(Wаyеб) и његових пет Вај-дана су сматрани злослутним. Најранији докази за Хааб потичу из времена око 100 година пре Христа, пет векова након што је Тсолк'ин оставио своје трагове. Пошто Маје нису знале за разломке, као Римљани, морали су да упоређују циклусе различитих небеских тела све док се код сваког од њих круг није затварао са једним пуним даном. Чак и без разломака, Маје су биле у стању да боље срачунају трајање соларне године, него што је то могао јулијански календар, који је тада коришћен у Европи. У томе им је помогло праћење месечевих фаза током неколико генрација и њихов однос према соларној години.

Маје су за бројеве примењивале један врло једноставан принцип: од један до четири су бројеви изражавани одговарајућим бројем тачкица, док је петица била представљана једном цртом. Црте су стављане или једна поред друге или једна испод друге, а тачке лево од њих или изнад њих, као ред или као колона тачкица. Већи бројеви су стајали у паровима једни изнад других, и на тај начин су чинили две колоне одозго надоле у силазној вредности. А пошто је највећа наведена вредност једног положаја била 20, у једном 'броју' се никада нису појављивале више од четири тачке или стубаца.

Бројеви су могли да се пишу и као такозвани главоглифи. Главоглифи су били представљени главом неког од божанстава које је било повезивано са одговарајућим бројем. Они се могу видети на најсложенијим монументалним резбаријама. Такође, за разлику од Римљана, Маје нису знале за разломке и стога ни за негативне бројеве. То што су разломци били непознати објашњава настанак енормно великих јединица времена како би се усагласили различити циклуси – тако што се трагало за најмањим заједничким множитељем. Нејасно је, међутим, да ли су Маје стварно множиле или су множење рачунали као сабирање, јер за праксу рачунања недостају подаци, пошто оно мало сачуваног материјала приказује само резултате.^[9]

Уметност Маја представља одраз њиховог начина живота и богате културе. Она обухвата многобројне цртеже и слике, плитки и дубоки рељеф у дрвету , камену, глини, жаду, као и фигуриц�� од глине. Иако су знали како да обрађују метале, ретко су их налазили, па су их користили само за украшавање. На престолима и муралима, као и на полихромној керамици, могу се видети угравиране сцене из свакодневног живота Маја, а на стелама уклесани натписи о њиховим подвизима у биткама. Осим тога, музика је била врло цењена, па су се на крају сваке јавне церемоније изводили позоришни комади.^[10]

Мајанска скулптура обухвата олтаре, стеле, споменике, греде од дрвета и камена, различите фигурице... Најпознатија врста скулптуре су стеле, односно огромне камене плоче које приказују владаре или богове. Надгробне стеле су величанствена дела, а најпознатије су оне из Тикала, Копана, Киригуе и Кобана. Највећа стела мајанске уметности свакако је стела Е из Киригуе, која је тешка 65 тона и висока 10,5м.

За разлику од споменика, који су били намењени свима, керамика је била живописнија и допуштала је уметницима да се у потпуности препусте машти. Грчка керамичка уметност била је одличног квалитета, али је њихов стил, у поређењу са мајанским, био монотон. Баш као и Кинези и Грци, и Маје су потписивале своја дела јер она нису припадала једној култури и народу, већ су била њихово лично достигнуће. Пронађене су различите врсте керамике доброг квалитета, као што су ћупови за чување есенције и лекова, кадионице, урне... Најлепша керамика назива се кодекс. На њој се могу видети најразличитији мотиви, од овоземаљских до митолошких, док су фигурице прављене ручно или уз помоћ калупа. Обичну керамику Маје су користиле током дана, а посебну на церемонијама. Посебна врста керамике која се назива шп. Побеллон Молдеадо Талладо појавила се на територијама Петена и Белизеа током посткласичног периода. Мотиви Маја, али и других народа којима је била осликана, представљају наговештај пропасти ове цивилизације.^[11]

Иако су Маје биле изузетни сликари, важно место у њиховом животу заузимали су мурали, које су обично сликале на утврђењима или пећинама. Користиле су природне боје и минерале, а називане су „ај тз'ибоб“ („они који сликају“). Биле су не само вешти сликари већ и одлични познаваоци калиграфије.

Градови Маја подизани су у низијама. Највећи градови били су прилично густо насељени. Ретко су били распоређени у правилне мреже и сматра се да су се развијали неплански. Велеград се састојао из три дела, из градског центра, околине и засеока. Градски центар је представљао средиште владајуће класе. Истицала се архитектура пирамида, храмова, астрономских опсерваторија, палата, терена за игру лоптом и станова занатлија или трговаца, који су били на услузи владајућој класи. Све ово је било саграђено од камена прекривеног стуком. Маје су биле у стању да руше храмове и палате и да их граде поново. Због таквог насумичног начина градње, данас је веома тешко одредити тачне границе њихових градова. Градови су такође чинили независне политичке целине, подсећали су на градове-држава античке Грчке. Неки градови били су окружени одбрамбеним каналима и зидинама, иако су градске зидине биле ретка појава код Маја. Архитектуру Маја карактерише посебан осећај за декорацију и уметност, изражен кроз рељефе и зидно сликарство. Типичан град Маја класичног периода састојао се од серија степенастих платформи на којима су се зидале грађевине. Такве структуре окруживале су велике тргове и паркове. Доста градова имало је и плесне подијуме, неки су имали јавна купатила. Важнији градови имали су спомен-плоче и споменике подигнуте на поплочаним трговима или улицама, обично испред важних храмова и палата. Спомен-плоче су се налазиле на малим платформама и обично се испред њих налазио низак, на врху раван, олтар. Сељани су живели изоловано у околини, у засеоцима, подижући насеља. Њихове куће биле су доста скромне, сачињене од блата и прућа. У њиховој близини није било јавних служби, као што су храмови, пијаце, итд. Због тога, сваки пут када би им нешто било потребно, морали су да иду у градски центар.^[12]

Дана 1. вељаче 2018. године у гватемалским прашумама археолози су открили преко 60,000 мајанских грађевина.^[13][14][15]

Тикал (шп. Тикал) је био политички главни град Петена 300. г.н.е. Био је највећи град Маја у прашуми. Површина градског центра износила је 16км². У њему се налазило више од 10 хиљада појединачних грађевина, од храмова-пирамида до ��олиба са кровом од плетеног прућа. Процењено је да је Тикал имао око 60 хиљада становника. У Тикалу су велике грађевине вероватно биле повезане каменим путевима и пролазима. Храмови-пирамиде били су најпознатије грађевине града Маја класичног периода. Налазили су се на великом централном тргу, имали су једну или више просторија и биле су уске. Представљали су место окупљања за оне који су тражили помоћ од богова, грађене су на ручно клесаним блоковима кречњака. Маје су успеле да подигну низ пирамида, на чијим су се врховима уздизали храмови. Тикал је поседовао богата налазишта кремена, а и био је близу рудника опсидијана. У Тикалу се такође узгајао и какао. Ови производи били су намењени размени са другим градовима. Тикал је имао и велике вештачке резервоаре за воду, које су становници чували за сушне сезоне.

Ћићен-Ица (шп. Цхицхéн Итзá) се налазила на северу полуострва Јукатан. Била је окружена природним резервоарима за воду, од којих је један био коришћен за приношење људских жртава. Најзнаменитија грађевина церемонијалног центра био је Замак. Овај храм је посвећен Кикулкану, богу-хероју Толтека, или Кецалкоатлу Наца који је починио грех јер је напустио свој народ и потражио склониште са својим следбеницима у неплодним областима Јукатана. Досељеници су се помешали са групама Маја и на тај начин је настао град Ћићен-Ица. Цела његова структура названа је према доминантном мотиву перната „змија“. Осим Замка, истичу се и многобројни споменици који су важни за мајанску религију и културу.

Маје су развиле свој систем писма који се састојао од идеографских и фонетских елемената. Представљано је помоћу хијероглифа који заправо нису ни у каквој вези са египћанским хијероглифима. Само владајућа класа и свештеници су били довољно образовани да би познавали писмо. Користили су га да би бележили историјске догађаје, религиозне церемоније, имена краљева, датуме, астрономију, математику. Мајански хијероглифи су представљани са две врсте натписа, један нормалан, а други у облику главе. Њихов језик је припадао групи маја-киће (шп. маyа qуицхé) породице маја-соке (шп. маyа зоqуе). Док наше писмо фонетског карактера броји између 20 и 30 графема (слова), мајанско се састоји од отприлике 800 знакова који не представљају једно слово, већ један слог. Због тога мајанско писмо спада у силабичка. Један мајански знак може да се прочита на неколико начина, тако да су писци могли да користе на пример пет различитих знакова за слог БА. ^[2]

Хрватски	Мајански[16]
Бок, како си?	Биx а белеx?
Плесна дворана, храм култа кукуруза	Цхи цхеен Итсас
Свјетовна година	Хааб
Свјетовни владар	Халацх уиниц
Први дах који особа удахне након што је јела чили или љуте папричице	Хууyуб
Дан	Кин
Идем дома.	Кин бин тин нах.
Хајдемо!	Кооx тун!
Добро	Малбооx
Година од 360 дана без несретних пет дана мјесеца wаyеба	Тун
Куда идеш?	Ту'x ка баинеx?
Мјесец од 20 дана	Униал
Хвала.	Yум ботиц.
Нема на чему.	Миxба.

Најзначајније дело поезије које је нама познато „Књига песама из Дзитбалћеа“ (шп. Либро де лос Цанатерс де Дзитбалцхé), другачије названо „Књига плесова древних људи, обичајно извођених овде у народу, док још нису стигли белци“, састоји се од 15 песама или спевова. Те песме су обично пратиле неки плес или игру. Ово дело је откривено у Мериди (Мексико) 1942. године. Алфредо Барера Васкес (шп. Алфредо Баррера Вáзqуез), истакнути стручњак за језик Маја, објавио га је 1964. године. Он сматра да су ове песме заправо приче, које су записане у стиховима. Ови спевови су епско-религиозног, лирског и херојског карактера.^[17]

Позориште Маја, Науа (Нахуа) и Астека (Астецас) било је веома слично. Састојало се од игре, песме и пантомиме. До нас није стигло много позоришних дела. Једно од ретких је „Рабинал Аћи” (Рабинал Ацхí) или „Игра уз бубањ”. У овом делу се ради о заробљеништву и жртвовању једног ратника из Рабинала у 15. веку. Стил овог комада је херојски и монотон, говор је архаичан и врло неразумљив. Друго нама познато дело се зове „Саки ку ашол” (Заqуи Q аxол). Оно представља плес о конкисти. Дијалог се одвија између староседеоца који говоре језиком киће (qуицхé) и конкистадора који говоре неким шпанским-маја језиком.^[18]

Књижевност Маја је била усмена, апстрактна и симболичка. Иза себе су оставили многе кодексе (рукописе) који су илустровани глифима. Упркос многим разарањима и уништавањима током шпанских освајања, до данашњег дана су преживела 4 кодекса.

1. Кодекс из Дрездена (Цодеx Дресденсис), налази се у Краљевској библиотеци у Дрездену (Немачка)
2. Персијански кодекс (Цодеx Пересианус), налази се у Националној библиотеци у Паризу (Француска)
3. Тро-кортенскијански кодекс (Цодеx Тро-Цортесианус), налази се у Музеју Америке у Мадриду (Шпанија)
4. Кодекс Гролијер, налази се у Њујорку, али је сумњиве аутентичности.

Помоћу ових кодекса можемо да сагледамо сложеност мајанске цивилизације, али нажалост, ниједан од ових кодекса не говори заправо о њиховој ис��орији. Кодекс из Дрездена је расправа о астрономији, Тро-кортенскијански је у основи књига за прорицање која је била намењена свештеницима као помоћ у предсказању. Персијански кодекс је ритуалан, и само је један фрагмент сачуван. Маје су за писање користиле кору дрвета (цопó) коју су претварале у кашу и на тај начин добијале неку врсту папира коју су касније пресвлачиле гипсом да би по њој могле да цртају. Они су били великих димензија и склапали су се попут паравана. Обе стране тог папира биле су премазиване белим кречом да би по њима могло да се слика у различитим бојама. Читало се с лева на десно, у истом хоризонталном делу, све док се тема не заврши. Стране су одвајане црвеним хоризонталним линијама.

Ћилам Балам (шп. Цхилам Балам) је рукопис настао на Јукатану током века који је следио конкисту. Ћилам (Цхилам) је реч која се користила за свештенике који су били врачеви, мудраци или пророци, а Балам (Балам) је био најпознатији мајански свештеник који је предвидео долазак људи друге вере тј. конкистадора. Осим тога, реч Балам је означавала и „Јагуара“ или нешто скривено и тајанствено. Могуће је да је постојало доста рукописа ове врсте, мада ми данас познајемо само неколико. Разликују се по имену народа у ком су настали, а познати су делови само десетак књига, од којих су најзначајније Књиге Ћилам Балам из Манија, Тисимина, Ћумајела, Кауа, Ишила... Староседелачке хорнике које описују догађаје из историје Маја, сеобе, ритуале, најзначајнији су делови Књига Ћилам Балам.

Попол Вух (шп. Попол Вух) или Књига савета, најстарији је познати документ о историји човечанства. Написан је пре хиндуистичке Риг Веди (Риг Веди) и персијске Зенд Авести (Зенд Авести). У себе укључује и делове из космологије, религије и митологије народа Киће (Qуицхé), а главне теме су отпор народа Киће пред нападом Педра де Алвадра (Педро де Алвадро), шпанског конкистадора и уништење Утатлана (Утатлáн), главног града. До средине 16.века се преносило усменим путем све док га није један староседелац записао на језику киће, али латиничним писмом. Овај рукопис је открио отац Франциско Хименес (Францисцко Хименес). Он га је превео и објавио 1722. године. Попул Вух је више пута превођен на шпански и на многе друге језике. Један од преводилаца на шпански језик био је и гватемалски нобеловац Мигел Анхел Астуријас (Мигуел Ангел Астуриас). У овој књизи се издвајају 3 дела. Први говори о историји стварања света и човека, други о пустоловинама митских личности, а трећи о народима који припремају прогон и сеобе након пада Старог царства Маја. Читајући Попол Вух можемо се упознати са развојем идеја, уметности, наука и опште културе староседелачких народа Америке. Попол Вух је симболичког карактера и кроз митове од којих је састављен се може протумачити историја народа Киће и све етапе кроз које је он пролазио.^[19]

• Натионал геограпхиц. Крах Маја
• Натионал геограпхиц. Успон и пад Маја Архивирано 2008-04-09 на Wаyбацк Мацхине-у
• Натионал геограпхиц. Рушевине пирамида пронађених у Мексику
• Попул Вух - Књига савета Архивирано 2011-10-18 на Wаyбацк Мацхине-у
• Откривен нови храм Маја, прекривен гигантским маскама

Остали пројекти

У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Маyа